Em je ‘ladno, em vrućina

Šta?

Nemam pojma. Nema pojma šta će biti u ponedeljak. Ogrev još nije stigao, a u petak bilo, o mašala +7 Celzijusa. Ja se malo šetkam, pa i nije strašno, ali oni???? Malo su poplaveli, nisu mnogo.

Razmišljam o dve solucije.

Prva, povadim stari školski nameštaj i da naložim. Ionako se oko njega svađaju na Školskom odboru već godinama, i dok nađu rešenje (čitaj-ko će da ga uzme za džabe) već će da istruli (na pola je već). Lepo naložim njime peć, ima samo da pucketa, biće i njima i meni toplo. Mada, nešto se mislim da to neće proći nekažnjeno, ipak racionalizacija još nije gotova, možda nadležni zaključe da ovaj „Neron“ ne brine dovoljno za svoje đake i pogrešno shvate ovaj moj postupak. Da razmotrim ja i drugu soluciju.

Druga opet zavisi od onog čike iz prethodnog teksta. Imam lep snimak safarija na Ngongongare u Tanzaniji, kod čika Hardi Krugera (ma ne, nije on samo bio SS oficir u našim filmovima, voleo čovek i prirodu), elem, ima ja taj snimak, ono 55 stepeni u hladu, znoj te pobije samo kad vidiš kao ono sve talasa od vrućine. Ko velim prvaci i predškolci još nisu bili u ZOO vrtu, u španskim serijama slabo ima te divljači, a serija „Opstanak“ ne može da dođe na red od kojekakvih boljih života koji otpisuju srećne ljude i traže porodična blaga, pa je vreme da upoznam decu sa zverinjem u dalekim, večno toplim krajevima. A kad se zadube u ono prostranstvo zaboraviće da im je hladno.

Pih, šta zna dete šta je +7 stepeni. Eno kako onaj mali Hari Poter, ništa.

Videćemo šta će biti.

Ah da, setih se jedne priče moje bolje polovine. Zanosila se i ona nekada prosvetom, radila par godina, pa digla ruke.

I tako ona jedne zime, mislim da je 2008. krene na posao.

Sati je 5.30 – Sneg do kolena ispred zgrade – nema veze, ako ide autobus ide i ona.

Sati je 5.45 – Na stanici kažu ide autobus, al’ ne znaju dokle. Nema veze, na posao mora da se ide. Cilj ovog putovanja je mesto 25 kilometara udaljeno od našeg grada. Sve je bilo lepo prvih 20 kilometara, magistralni put, očišćen, divota, u autobusu toplo, prvi zraci sunca se probijaju …

Sati je 6.30 – Kad su stigli do skretanja za NN selo, nema dalje. „Ko mora, nek izlazi, ja dalje ne idem“ kaže njoj vozač “ a ti učiteljice ako si pametna, ti ćeš sa mnom nazad“. Zamoli ga ona da pričeka minut da pozove centralnu školu, koja je naravno na putu. Cvrkutavi glas joj saopšti da produži na svoje radno mesto jer nije baš tako strašno, a kad direktor stigne on će je pozvati i obavestiti šta dalje. Slegne ona ramenima pozdravi se sa vozačem i krene polako, uzbrdo i kroz sneg punih 4.633 m.  Zamislite tu divotu.

Sati je 8.10 – Na odredištu. Vrata zaključana. Nema nikoga. Pomalja se pomoćni radnik iz svoje sobice i kaže : „Što’s došla ojtros. Vi’š ka’ko je?“. Gleda ona u njega, gleda u onaj sneg. Pa joj zima, a kuva od besa. Em ‘ladno, em vrućina. Pojaviše se dve devojčice, došle u školu, izvinjavaju se što kasne. Uđoše u kuću kod pomoćnog radnika taman na vreme za poziv direktora (inače, svi su zaboravili kada je on prvi put izabran, u prošlom veku sigurno, ali kad – ne seća se niko). „Odlično koleginice, to je inicijativa. Tako treba, ne možemo mi da zavisimo od vremenskih uslova. Ova zemlja ne bi bila izgrađena da se vodilo računa o vremenskim uslovima. Šta da radite… pa ne znam… samo dvoje….uh, to je malo…. Ništa onda.. pustite i njih kući. Sutra? Sutra je novi dan videćemo. Doviđenja“

Ostade ona tako u čudu. Opet 4.633 m do na drum, pa čekaj autobus, pa u Dom Zdravlja, pa bolovanje, pa 10 dana krevet, kapsule, čajevi (preselo mi je). Srećom za to vreme prestade da pada sneg, rasčistiše puteve i nastavi se sve po starom.

U ponedeljak verovatno neće biti snega, al’ će biti ‘ladno. Pitanje je samo dal’ Afrika il’ vatra….. Rasplet će biti objavljen u ponedeljak.